PRAVOPIS

PRAVOPIS SRPSKOG JEZIKA ( 1 )

VELIKA I MALA SLOVA
Velikim početnim slovima se pišu vlastita imena, i to:
a) lična imena i prezimena: Milorad, Zdravko, Suvajdžić, Jovanović;
b) nadimci i atributi ako se sami upotrebljavaju ili su srasli s imenom i postali njegov sastavni deo: Miša, Goca, Jovan Jovanović Zmaj, Dušan Silni, Ričard Lavljeg Srca, Petar Veliki;
c) imena božanstava: Jupiter, Afrodita, Zevs, Apolon;
č) imena životinja i građevina: Šarac, Jablan, Vučko, Sava centar, Krivi toranj u Pizi;
ć) imena pripadnika naroda: Srbin, Crnogorac, Mađar, Grk;
d) imena stanovnika gradova, krajeva, zemalja, država, kontinenata: Novosađanin, Piroćanac, Nišlija, Bačvanin, Jugosloven, Evropljanin, Australijanac;
đ) imena nebeskih tela: Sunce, Zemlja, Mesec, Kumova slama, Mars, Venera;
e) imena kontinenata, država, naseljenih krajeva i mesta (sve reči u njima osim veznika i priloga): Evropa, Srbija, Crna Gora, Horveška, Mačva, Dalmacija, Lika, Beograd, Tršić, Novi Sad, Bosna i Hercegovina, Brod na Kupi, Južna Amerika, Dvor na Uni;
f) imena mora, reka, jezera, planina i druga geografska imena: Dunav, Palić, Kopaonik, Morava, Jadransko more, Fruška gora, Plitvička jezera, Balkansko poluostrvo; ako se sastoje iz više reči, pišu se velikim početnim slovom samo prve reči, a druge samo ako su vlastite imenice: Južna Morava, Beli Drim.
g) imena ulica i trgova: Studentski Trg, Železnička ulica, Beogradska ulica; ako se sastoje iz više reči samo se prva reč piše velikim slovom a ostale malim slovom izuzev vlastitih imena: Bulevar Nikole Tesle, Ulica Petra Petrovića Njegoša;
h) imena praznika: Božić, Uskrs, Bajram, Đurđevdan, Nova godina, Prvi maj;
i) nazivi ustanova, preduzeća, društava: Matica srpska, Osnovna škola "Mladost", Vojvođanska banka, Beogradsko dramsko pozorište, Sportsko društvo "Partizan", Medicinski fakultet u Beogradu, Organizacija ujedinjenih nacija;
j) nazivi knjiga, časopisa, novina, književnih dela: Opšta enciklopedija, Naš jezik, Borba, Na Drini ćuprija, Đački rastanak;
k) prisvojni pridevi izvedeni od vlastitih imenica sufiksima -ov, -ev, -in: Markov, Milošev, Marin, Bosančeva, Beograđankina, Jugoslovenov.
Velikim početnim slovom se piše:
a) prva reč u rečenici:
Spušta se noć. Ledena kiša dobuje u prozore. Gde su ljudi? Nema žive duše! Ulice su puste.;
b) prva reč posle dve tačke kada je upravni govor među navodnicima:
Al' govori Musa Arbanasa:
"Priđi, Marko, ne zameći kavge,
il' odjaši da pijemo vino..."
;
c) nastavak pisma iza naslova ako se pismo nastavlja u novom redu, i to bez obzira da li se iza naslova stavlja zarez ili uzvičnik:
Draga mama,
Tvoje pismo sam primila tek juče iako...

ili
Draga Ljiljo!
Molim te, nemoj se ljutiti što se retko javljam...
Velikim početnim slovom pišu se zamenice Vi i Vaš iz poštovanja prema osobi kojoj se piše:
Dragi nastavniče, Javljamo Vam se odmah po dolasku u letovalište. Na putu smo se držali Vaših preporuka...
Malim slovom se piše:
a) nastavak upravnog govora ako je bio prekinut umetnutom rečenicom radi nekog objašnjenja; na primer:
"Hoće li svi", pitao je direktor na zboru učenika, "pomoći u uređenju okoline škole?";
b) nastavak rečenice posle upravnog govora, na primer:
"Hoćemo!" - odgovorili su svi prisutni učenici.
"Krenimo na posao, onda, odmah posle sastanka" - povikaše neki učenici.
;
c) prisvojni pridevi izvedeni od vlastitih imenica sufiksima -ski, -ški, -čki, npr. novosadski, beogradski, evropski, češki, niški, subotički, američki, kragujevački;
d) zamenice vi i vaš kad se u pismu ne obraća samo jednoj osobi već grupi ili kad se piše dopis nekoj ustanovi, firmi, društvu; npr.:
Osnovnoj školi "J.J. Zmaj", Sremska Mitrovica.
Obaveštavamo vas da je...
izvor: pravopis.com

PRAVOPIS SRPSKOG JEZIKA ( 2 )

SASTAVLJENO I RASTAVLJENO
PISANJE REČI


Sastavljeno se pišu:
a) složenice koje imaju samo jedan akcenat i u kojima se prvi deo ne menja, na primer: Beograd (Beograda, Beogradu), goloruk, parobrod, pismonoša, bezdušan, jugozapadni, prepoloviti, izvući;
b) nazivi stanovnika naselja iako se imena tih naselja sastoje od dve akcentovane reči i pišu se odvojeno; na primer: Novosađanin (prema Novi Sad), Belocrkvanka (prema Bela Crkva), Bjelopoljac (prema Bjelo Polje);
c) prisvojni prodevi izvedeni od naziva mesta ako se sastoje od dve akcentovane reči, npr. gornjomilanovački (prema Gornji Milanovac), južnoamerički (prema Južna Amerika), krivopalanački (prema Kriva Palanka);
č) rečca ne uz imenice i prideve s kojima srasta u složenice, na primer: - neznanje, nečovek, nezahvalnost, neznalica, nebriga, neprijatelj - nepoznat, neprirodan, nezreo, nepismen, nevelik, nevidljiv;
ć) složeni prilozi kao: malopre, pokadšto, gdekad, gdegde, najednom, napamet, otprilike, sneruke i predlozi: povrh, namesto, ukraj, uoči, podno;
d) rečca naj- u superlativu opisnih prideva, na primer: najlepši, najlakši, najbolji, najjači, najjednostavniji.
S crticom između prvog i drugog dela pišu se polusloženice, ako svaki od sastavnih delova čuva svoj akcenat i ako se prvi deo ne menja po padežima. Tako se pišu:
a) višečlani nazivi mesta, na primer: Herceg-Novi (iz Herceg-Novog, u Herceg-Novom), Ivanić-Grad;
b) dve imenice od kojih jedna određuje drugu, a zajedno označavaju jedan pojam, na primer: baš-čaršija, radio-amater, rak-rana, auto-put, general-major, general-potpukovnik;
Rastavljeno se pišu:
a) rečca ne u odričnim oblicima glagola, na primer: ne znam, ne veruju, ne dolazimo, ne pitaj, ne može; izuzetak su odrični glagoli neću, nemam, nemoj, nisam;
b) odrične zamenice niko, ništa, nikoji, ničiji, nikakav, kad se upotrebljavaju s predlogom, na primer: ni za koga, ni sa kim, ni u čijem, ni pred kakvim, ni za kojim;
c) rečca li uz glagole u upitnim rečenicama, npr. Hoćeš li doći? Veruješ li mi? Znaš li to? i u upitnim rečenicama sa da, na primer: Da li bi mi pomogla? Da li imaš novca?
izvor: pravopis.com

PRAVOPIS SRPSKOG JEZIKA ( 3 )


PRAVOPISNI ZNACI 

Pravopisni znaci se upotrebljavaju uz pojedine reči za razliku od interpunkcije koja se upotrebljava u rečenici.
a) Tačka se kao pravopisni znak upotrebljava:
- iza skraćenica: npr., itd., sl., tj.;
- iza rednih brojeva kada se pišu arapskim brojkama: 15. mart 1991. godine.
Tačka se ne piše iza rednih brojeva napisanih arapskim brojkama kada se iza njih nađe drugi pravopisni znak (zarez, zagrada, crta ili koji drugi); npr.: O tome ćete naći informacije na 119, 120, 121 i 122. strani. Na nekim spratovima (2, 4. i 5) su pokvarene električne instalacije. Na 10-15. kilometru ćeš ugledati planinarski znak.
b) Dve tačke se kao pravopisni znak pišu:
- između brojeva ili slova kojima se iskazuje neki odnos i čitaju se "prema".
Na primer:
Rezultat utakmice je 2:1 u korist "Crvene Zvezde".

Korenski samoglasnik se smenjuje o:i:a u rečima ploviti - plivati - poplaviti.
c) Nekoliko tačaka (najčešće tri) stavljaju se:
- umesto izostavljenog teksta i u isprekidanom tekstu; na primer:
Predlozi su: kod, pored, u, sa...
Kad se voz zaustavio, on se pojavi... i reče: "Divno je vratiti se kući".
d) Crta se kao pravopisni znak upotrebljava:
- između brojeva umesto predloga do, npr.:
Kupi 10 - 15 kilograma krompira.
Ivo Andrić (1892 - 1975) je dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Ako se ispred prvog broja nalazi predlog od, crtu ne treba pisati već ispisati i predlog do; na primer: Prvi svetski rat je trajao od 1914. do 1918. godine.
- između naziva gradova i drugih mesta da bi se označio pravac kretanja, na primer: Put Beograd - Niš ima veliki privredni značaj.
- između dva ili više imena kojima se označavaju tako tesno vezani pojmovi da oni čine jedan pojam.: Utakmica "Crvena Zvezda" - "Partizan" je uvek najznačajnija utakmica koja se igra.
e) Crtica se kao pravopisni znak piše:
- između delova polusloženica: radio-aparat, auto-mehaničar, foto-aparat, aero-miting;
- pri rastavljanju reči na slogove na kraju retka;
- u složenim ili izvedenim rečima u kojima se prvi deo piše brojem a drugi deo slovima: 150-godišnjica, 40-tih godina prošloga veka, 15-godišnjak;
- između skraćenica i nastavka za oblik, na primer: Prema Tanjug-ovoj vesti, do rata među sukobljenim stranama neće doći. Kulturna saradnja sa UNICEF-om je dobra.
f) Zagrada kao pravopisni znak:
- služi da označi oba oblika reči o kojima se govori, npr.:
Predlog s(a) uz instrumental sredstva se ne upotrebljava.
- stavlja se iza rednog broja ili slova kojima se označava novi odeljak:
1), 2), 3) itd. - a), b), v) itd.
g) Apostrof se stavlja umesto izostavljenog slova: Je l' to tačno?
h) Znak jednakosti se upotrebljava između reči da bi se označila njihova jednaka vrednost, a čita se: jednako, ravno, isto što, jeste. Na primer:
himba = sumnja, tata = subjekat (u rečenici)
i) Znaci porekla su > i <. Upotrebljavaju se u stručnim tekstovima. - znak > se čita "dalo je" ili "razvilo se u", npr.:
tvojega > tvoega > tvooga > tvoga;
- znak <>crnji <>
j) Akcentski znaci se beleže u stručnoj literaturi (obično iz gramatike) i u običnim tekstovima kad je potrebno da se označi reč koja se od iste reči u susedstvu razlikuje samo akcentom; npr.:
Sâm sam to uvideo.
Došao je da dâ oglas.
k) Genitivni znak se stavlja na krajnji vokal genitiva množine kad je potrebno označiti razliku ovoga oblika od drugih oblika, najčešće genitiva jednine iste zamenice. Na primer: Iz primerâ možeš zaključiti o toj pojavi. Genitivnim znakom je naznačeno da je to genitiv množine, odnosno da se iz više primera može zaključiti, a ne samo iz jednog.
izvor: pravopis.com

PRAVOPIS SRPSKOG JEZIKA ( 4 )

SKRAĆENICE
U srpskom jeziku postoje dve vrste skraćenica:
I Skraćenice koje nastaju skraćivanjem reči u čitanju se izgovaraju potpuno, kao da nisu skraćene. I one se međusobno razlikuju, a najčešće se upotrebljavaju sledeće:
a) skraćenice kod kojih se skraćivanje označava tačkom:
br. (broj) tzv. (zako zvani) ž.r. (ženski rod)
uč. (učenik) i sl. (i slično) v.d. (vršilac dužnosti)
str. (strana) tj. (to jest) o.g. (ove godine)
b) skraćenice za mere, veličine, novčane jedinice koje se pišu bez tačke:
m (metar) g (gram) USD (američki dolar)
cm (centimetar) t (tona) EUR (evro)
km (kilometar) l (litar) JPY (japanski jen)
kg (kilograd) dcl (decilitar) GBP (britanska funta)
mg (miligram) hl (hektolitar) SIT (slovenački tolar)
Pošto su to međunarodne skraćenice pišu se latinicom.
c) Bez tačke se pišu i sledeče skraćenice: dr (doktor), gđa (gospođa), gđica (gospođica).
II Skraćenice koje su nastale od prvog slova ili sloga svake reči u višesložnim izrazima (složene skraćenice) čitaju se različito:
a) neke se čitaju potpuno kao da su svi delivi reči napisani, a pišu se bez tačke, npr.:
VPŠ - Viša poslovna škola
UN - Ujedinjene nacije
PTT - Pošta, telefon, telegraf
b) neke postaju reči pa se čitaju kao skraćenice i menjaju po padežima, npr.:
Bila sam u SAD-u. Iz SAD-a sam donela kompakt diskove sa operskom muzikom.
c) skraćenice preuzete iz stranih jezika pišu se kako se izgovaraju i menjaju se po padežima, npr.:
Uneskova pomoć zemljama u razvoju je dragocena.
Pomoć u hrani i lekovima je stigla od Unicefa.
izvor.pravopis.com

PRAVOPIS SRPSKOG JEZIKA ( 5 )


NAGLASAK ILI AKCENAT

U svakom slogu ima po jedan glasnik. Taj glasnik se pri izgovoru u rečima ili naglasi ili ne naglasi. Tako je naglašen prvi, a nenaglašen drugi glasnik u ovim rečima: sablja, puška, slamka, sabor.
Naglašeni se glasnici pri izgovoru reči glasom odlikuju i dobro čuju, a nenaglašeni se glasom pretrče, i jedva čuju.
To naglašavanje zove se naglasak ili akcenat.
U srpskom jeziku ima četiri načina naglašavanja, te prema tome ima i četiri naglaska ili akcenta. Od tih naglasaka dva su kratka, od kojih je opet jedan oštar, kao što je u reči mač, i beleži se znakom ̏ (mȁč); drugi je blag, kao što je u prvom slogu u reči česma, i beleži se znakom ̀ (čѐsma). Druga su dva naglaska duga, od kojih je jedan dvoton (svažan, visokodug) koji se počinje višim a svršuje se nižim tonom, kao što je u prvom slogu u reči majka, a beleži se znakom ̑ (mȃjka); drugi je dug jednoton (dug), koji se i počinje i svršuje jednim istim tonom, kao što je u prvom slogu u reči reka i beleži se znakom ́ (réka).
Primeri za naglaske:
  1. kratak oštar: mȁč, srȅz, bȉč, grȍm, drȕm, kȑst, pȑst, sȁblja, slȁva, plȅva, prȅća, bȉtka, brȉtva, mȍtka, lȍkva, pȕška, krȕška, dȑvo, bȑdo, zȑno itd.
  2. kratak blag: màgla, stàklo, bàlčak, kàlpak, sѐlo, sѐdlo, srѐbro, bѝser, ѝzvor, bѝber, òganj, pòtok, òbor, ùskrs, sr̀ma, gùndelj, bùbreg, vr̀tlog, mr̀tav, br̀bljiv, šѝrok itd.
  3. dug dvoton: mȃlj, pȃnj, drȇn, Srȇm, mȋr, sȋn, nȏž, dȏm, mȗž, krȗg, cȓv, kȓv, mȃrva, prȃvda, klȇtva, sȇno, Mȋlka, Zȏrka, strȋna, dȏjka, pȗcanj, tȗtanj, žȓvanj itd.
  4. dug jednoton: sábor, tráva, gláva, stáblo, réka, mléko, šéva, Mírko, svíla, díka, tórba, róda, móba, trúba, rúka, bŕvno, mŕžnja, gŕdnja, itd.
O naglascima sto je još ova pravila:
  1. U svakoj reči mora biti bar jedan naglašen slog, a može ih biti i više.
    Primeri: Brȁt, drȗg, déte, svѐdok, òtadžbina, zabrániti, odàbrati, zȁvičȃj, ȍbičȃj, pȉsȃr; pȇt ákȏvȃ, šȇst pánjȇvȃ, sȅdam gúnjȇvȃ itd.
  2. Jednosložne reči mogu imati samo kratak oštar ili dug dvotoni naglasak.
    Primeri: Rȁt, svȁt, bȍđ, vȑt, dȕd, smȑt, ȑt; plȏd, grȏzd, prȗt, svȇt, hȏd, krȗg; mrȁz, zmȁj; sȓp, sȓž, tȓn itd.
  3. U rečima od više slogova, prvi naglašena slog može imati ma koji od četiri naglaska i to se zove glavni na-
  4. glasak te reči, a svaki naglašeni slog posle ovoga može imati samo dug dvotoni naglasak, i taj se zove sporedni naglasak.
    Primeri: Bȁdnjȃk, bȁčvȃr, Báčvȃnka, vilѐnȋk, dobòšȃr, pȕškȃr, sȗnčȃnje, dȅvȇt dȅdȏvȃ, stȏ pȕšȃkȃ, kȉlo krȕšȃkȃ, itd.
    Odstupiti od ovog pravila može po koja složena reč, u kojoj svaki deo zadrži svoj naglasak, npr. klȉnčórba.
  5. Naglasak u promenljivim rečima često se na istom slogu promeni, ili se izgubi, ili pređe na drugi slog i promeni se.
    Primeri: Jùnak, junákā, junáku, jȕnȃče; òtac, ȍče, otácȃ; pròštac, proštácȃ; bòrac, borácȃ; svétāc, svȇtȃcȃ; pȃnj, pánjevi, pánjȇvȃ; brȇg, brȅgovi, bregóvȃ, itd.
  6. Naglasak sa reči, koja ga ima, može da pređe na reč koja je pred njome, a nema svoga naglaska. U tom slučaju naglasak se često ne samo premesti, nego se i promeni.
    Primeri: Uđoše ù kuću (mesto u kȕću). Prebaci kamen prekò kuće (m. prȅko kȕće). Otišli su ȕ polje (m. u pȍlje). Poneše se nȁ brdo (m. na bȑdo) itd.
Tako reč može da izgubi svoj naglasak kad se složi s drugom reči, npr. nàdžagbaba (m. nàdžak bȁba); Trѐsibaba (m. trési bȁba).

GOVORI

U prastarom srpskom jeziku postojao je jedan glasnik, koji se beležio znakom ѣ i zvao se jat. Bio je na prim. u ovim rečima: dѣd, vѣra, dѣlo, dѣvojka, dѣca, bѣlica, dѣte, mlѣko, srѣda, sѣno, tѣlo, zѣv, Vѣograd, bѣah, sѣdѣo, vidѣo, smѣjati se, prѣđe itd.
Taj glasnik u današnjem jeziku ne izgovara se u svima krajevima našega naroda na jedan način. A po tome kako se on gde sada izgovara, imamo u našem jeziku tri govora:
  1. Istočni ili ekavski govor u kojem se on izgovara u svima slučajevima čisto e.
    Primeri: dȅd vȅra, dȅlo dѐvojka, dѐca, bѐlica, déte, mléko, sréda, sȇno, tȇlo, zȇv, Beògrad, bѐjah, sѐdeo, video, smѐjati se, prȅđe, itd.
  2. Zapadni ili ikavski govor u kojem se taj glasnik u svima slučajevima izgovara i.
    Primeri: dd, vra, dlo, dѝvojka, dѝca, bѝlica, dte, mlko, srda, sno, tlo, zv, Biograd, bѝjah, sѝdio, vidio, smѝjat se, prđe, itd.
    Ovaj se govor sada u književnosti neupotrebljajva.
  3. Južni (jugozapadni) ili jekavski govor u kojem se taj glasnik ne izgovara na jedan način, nego prema svome naglasku (akcentu), i prema tome kakvi su glasovi pred njim ili za njim, on se izgovara na četiri načina: je, ije, i, e. Iz toga izlaze ova pravila:
    1. Ako je taj glasnik, u ona dva govora kratak: onda u ovom govoru on glasi je.
      Primeri: djed, vjera, djelo, djevojka, djeca, bjelica.
    2. Ako je taj glasnik u ona dva govora dug i to s naglaskom jednotonim, onda se ovde izgovara i naglašava ovako: ijѐ
      Primeri: dijѐte, mlijѐko, srijѐda.
    3. Ako je taj glasnik u ona dva govora dug i to s naglaskom dvotonim, onda se ovde izgovara i naglašava ovako: ȉje.
    4. Primeri: sjeno, tjelo, zjev.
    5. Kad iza ovoga glasnika dođu glasovi j ili đ ili koji bilo glasnik, on se onda izgovara i.
      Primeri: smijati se, priđe, Biograd, vidio, sjedio.
    6. Kad je pred tim glasnikom, kad on glasi je, glas r, onda j otpadne, pa glasi e.
      Primeri: bregovi (m. brjegovi), mreža (m. mrježa).
      Ali se ipak govori: rječit, grješnik.
Vuk. St. Karadžić i Đura Daničić pisali su svoja dela južnim, upravo jugozapadnim, (jer ima nekih razlika između južnog i jugozapadnog) govorom hoteći da u samom preporođaju srpske književnosti i književnog jezika učine taj govor književnim jezikom u Srba. Ali i sami njihovi savremenici, i prijatelji, kao Branko Radičević, Đura Jakšić, Jov. Jovanović-Zmaj itd. pišu istočnim govorom, a za ovima je pošla sva nova generacija, te su tako Vuk i Daničić ostali u tome usamljeni.
Kad su hrvatski naučnici i književnici Gaj i drugi u trećoj desetini prošloga veka, radi književne zajednice sa Srbima, napustili u književnosti svoj hrvatski dijalekat, uzeli su za književni jezik srpski južni govor. Tako sada taj južni govor obrađuje Jugoslovenska Akademija u Zagrebu, i njime pišu hrvatski književnici.
Iz toga, pak:
  1. Što je u istočnom ili evkaskom govoru zamena staroga ѣ prosta i jednostavna, te ga je vrlo lako tačno zamenjivati, i što je domen toga govora najprostraniji, jer se njime govori i piše u Srbiji, pređašnjoj i sadašnjoj, i u Srba preko Save i Dunava;
  2. Što je u južnom govoru prema tolikim slučajevima i pravilima tu zamenu teško tačno činiti;
  3. Što, čak i izmeću južnog i jugozapadnog govora ima razlika; i
  4. Što je i u samim tim krajevima (Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori, i Dalmaciji) u kojima se govori južnim govorom, ta zamena vrlo pokolebana uticajem istočnoga govora i književnosti na istočnom govoru;
    izlazi: da je istočnome govoru vladavina osigurana, a da će južni govor ostati samo kao provincijalizam.